[Порука аутора Отворених вена Латинске Америке учесницима Првог светског самита народа о климатским променама и правима мајке Земље у боливијском граду Кочабамба од 19. до 22. априла, као алтернатива Самиту о климатским променама у Копенхагену ]
Нажалост, нећу моћи да будем са вама. Надајмо се да ће све што је могуће, а и немогуће, бити учињено да Самит Мајке Земље постане прва фаза ка колективном изражавању људи који не усмеравају светске политике, већ од њих трпе.
Надамо се да ћемо успети да наставимо са две иницијативе пратиоца Ева (Моралес, председник Боливије) — Трибунал за климатску правду и Светски референдум против система моћи заснованог на рату и отпаду, који презире људски живот и продаје наше светска добра.
Надамо се да ћемо моћи мање да причамо и да урадимо много. Разговорна инфлација, која је у Латинској Америци штетнија од монетарне инфлације, нанела нам је, и наставља да наноси, велике штете. И, такође, и изнад свега, доста нам је лицемерја богатих земаља, које нас оставља без планете док испоручује помпезне дискурсе да прикрије отмицу.
Има оних који кажу да је лицемерје почаст коју порок одаје врлини. Други кажу да је лицемерје једини доказ постојања бесконачног. А брбљање такозване „међународне заједнице“, тог клуба банкара и ратних твораца, доказује да су обе дефиниције тачне.
Желим да славим, за промену, снагу истине којом зраче речи и тишине настале из људског заједништва са природом. И није случајно да се Самит Мајке Земље реализује у Боливији, овој нацији народа која се поново открива после два века лажног живота.
Боливија је управо прославила десет година популарне победе у рату за воду, када су људи из Кочабамбе успели да победе свемоћну калифорнијску компанију, власника воде милошћу владе која је рекла да је боливијска и да је била веома великодушна онима издалека.
Тај водени рат је била једна од битака које ова земља чува за одбрану својих природних богатстава: то је у одбрани своје заједништва са природом. Боливија је једна од америчких земаља у којима је познато да аутохтоне културе опстају, а ти гласови сада одјекују снажнијом него икада, упркос дугом периоду одбацивања и прогона.
Свет, какав јесте, збуњен и посрћући као слепац у пуцњави, мораће да чује те гласове.
Они нам, обичним људима, говоре да смо део природе, повезани са свиме што има ноге, стопала, крила или корење.
Европско освајање осудило је староседеоце који су живели у том заједништву за идолопоклонство и, због веровања у то, бичевали, одсецали главе или живе спаљивали.
Од времена европске ренесансе, природа је претворена у робу или у препреку људском напретку. И до сада је тај развод између Ње и нас самих опстао, до те мере да још увек има људи добре вере које покреће јадна Природа, тако лоше третирани, тако повређени, али они је виде споља. Домородачке културе је виде изнутра.
Видећи Њу, проналазим себе. Шта год радим против Ње, ради се против себе. У Њој се налазим; моје ноге су такође пут којим оно хода.
Па ми славимо овај Самит Мајке Земље. И да само глуви слушају: људска права и права природе су два имена истог достојанства.
Превео Супријо Чатерџи
Извор: Ребелион
Више извештаја о Латинској Америци на http://nuestrosricos.blogspot.com/