Нико више није изненађен када чује лоше вести из САД, у сваком случају када је у питању економија. Ипак, неуспех ВорлдЦома је био нешто необично. Нису у питању само размере банкрота. Пре шест месеци крах Енрона је био сензација, док је сада троструко већа компанија пропала.
Није чак ни чињеница да је пад ВорлдЦома био праћен лавином берзанских цена широм света. Није то ни чињеница да је сада могуће саставити дугу листу америчких транснационалних корпорација које су, ако нису учествовале у судбини ВорлдЦома и Енрона, у сваком случају осуђене на тешка времена. Права ствар је да је дошло до преокрета у јавном мњењу.
Масе позивају на крв, док политичари, па чак и привредници траже да се шефови компанија који су ухваћени у малверзацијама баце у затвор. Превише је очигледно, међутим, да дела одмазде више неће решити проблем. Крволочни апели су само одраз популарног расположења неповерења у корпорације, беса на елите и недостатка поверења у економски систем.
За огромну већину Руса, вести које долазе са берзе и даље су нешто апстрактно. За разлику од ситуације у САД, у Русији берза ни у ком смислу није срце капиталистичког система. Добро или лоше, руска економска криза из 1998. године озбиљно је поткопала позицију финансијског капитала. Снага руских олигарха није у ценама акција њихове основне имовине, већ у богатим налазиштима нафте, гаса и минералних руда које немају намеру да деле ни са ким. Цена нафте у Лондону и Амстердаму их брине много више од цена на берзама Њујорка и Москве. Чак и ако су деонице које су у питању њихове сопствене.
Пијуцкајући зелени чај, саветник руског премијера Михаил Дељагин ми је објаснио: „Све је ово превише далеко од нас. Да ли треба да знам колико длака има у Божјој бради? Чак и ако је ћелав, нећу доживети да га видим!а€
Божји послови, међутим, не могу бити ствар равнодушности за обичне смртнике, и сви ће на овај или онај начин бити погођени оним што се дешава у Америци.
У Русији, где остаци система социјалног осигурања још увек постоје, мало људи разуме колико је крах берзе опасан за средњу класу САД. Пензије су страдале заједно са ценама акција. Људи који су пристали да прихвате скромне плате у замену за берзанске опције осетили су ударац још раније.
Амерички систем је приморао значајан број обичних грађана, без имало склоности ка предузетништву, да се претворе у ситне капиталисте, јер су пензиони и осигуравајући фондови користили њихову уштеђевину да би играли на тржишту. Сада, без своје кривице, ови људи су изгубили. Неколико месеци берзанске кризе прогутало је скоро цео раст који су пензиони фондови доживели у протеклих четири или пет година. Урушавање мита о пружању подстицаја најбољима био је и мит о предностима америчког пензионог система.
То се дешава управо у тренутку када су се европске земље, почев од Немачке па све до Русије, придружиле изјашњавању о својој намери да реконструишу своје пензијске системе по америчком моделу. Европски концепт државног благостања, „социјалне пензије” и солидарности међу генерацијама проглашен је неефикасним, наџивео своје време и неспособним да стимулише лична достигнућа.
Нису само пензије и штедња у слободном паду. Митови неолиберализма се руше. Тек недавно се амерички пензијски систем који се плаћа доприносима држао као модел у поређењу са 'окоштаним' европским уређењем, у коме су људи рачунали на државно благостање и солидарност међу генерацијама.
Чини се да су тек јуче људи указивали на пример САД и објашњавали нам да тржиште награђује динамичне и иновативне, а кажњава неефикасне. Годинама су нам говорили да су азијска и руска криза резултат искључиво локалних услова и да се ништа слично не може догодити у САД. Не само азијским и руским предузетницима, већ и Финцима и Немцима предавана је предавања о предностима америчке корпоративне културе, засноване на транспарентности и одговорности. Свима осталима је речено да се реконструишу по узору на Енрон, ВорлдЦом и Ксерок. Ово су биле међу компанијама које су цитиране!
Проблем, у ствари, није у разликама између америчке економије и економије Европе, Азије или Русије. Проблем је у томе што су САД постале симбол за све у Западној Европи, Азији и Русији који су се бавили трансформацијом сопствене земље у складу са идеологијом „слободног тржишта“. Међу верницима у „амерички успех” нису били само десничари, већ и социјалдемократе. Криза из 2002. године неочекивано је открила да након што су се ослободиле „непотребног” државног туторства, америчке корпорације нису повећале своју производњу, већ су кренуле да пљачкају потрошаче и мале акционаре. Слободна тржишна економија довела је до вакханалије проневере и кривог рачуноводства на којој би ветерани совјетског државног планског апарата могли да позавиде.
Наравно, из овога не произилази да је у западној Европи све цветало, да не говоримо о Русији. Ствар је другачија: САД се више не појављују као идеолошки модел. Њујоршка берза и чикашка економска школа постали су Мека неолиберализма. Сада апологети слободног тржишта доживљавају оно кроз шта су прошли православни комунисти након Стаљинове смрти, а затим још једном након распада СССР-а. Бог је пропао.
Дуги низ година људи су говорили да систем награђује оне који раде више и раде боље. Улажући своју уштеђевину у пензионе фондове, припадници средње класе САД су открили да што сте дуже и ревносније радили, то сте сада више изгубили.
Током 1990-их, динамична америчка економија била је супротстављена „инертној“ европској, оптерећеној „сувишном“ државном регулацијом и „прекомерном“ социјалном помоћи. У том смислу нису расправљали само десничари, већ и европске социјалдемократе. Сада људи на своје изненађење откривају да након што су се ослободиле „прекомерног” државног туторства, америчке корпорације нису повећале производњу, већ су кренуле у пљачку својих купаца и малих акционара, док је економија слободног тржишта изазвала вакханалију проневере и кривог рачуноводства на којима би ветеран совјетског државног планског апарата могао позавидети.
Наравно, из овога не произилази да у западној Европи све цвета (боље је и не помињати Русију у овом контексту). Ствар је другачија: САД су престале да изгледају као атрактиван модел.
Ипак, тек недавно, америчка корпоративна култура се рекламира као модел за цео свет. Представници Светске банке, Међународног монетарног фонда и Светске трговинске организације објашњавали су да криза у Азији и дефалт у Русији произилазе из овдашње пословне културе, која је за разлику од америчке била корумпирана, непрозирна и бирократизована. Под хитно је требало усадити америчку пословну културу Русима и Азијатима. Азијски и руски олигарси сада имају право да осећају извесно злонамерно одушевљење.
Уживати у несрећи својих ближњих је, наравно, не само зло него и бесмислено. Пре или касније, ове несреће ће се сручити на вас. Руске акције су почеле да прате америчке из простог разлога што је немогуће стајати по страни од светске кризе.
Слом неолибералног модела постаје историјска чињеница. Али ово је само почетак дугог низа економских и друштвених поремећаја, политичких сукоба, а можда и оружаних. Узевши своје уштеђевине, разјарена средња класа ће захтевати промене. Изрицање егземпларних казни највишим менаџерима је најмање задовољавајуће решење од свих – ништа неће променити у економском систему, а подиже интензитет репресије у друштву.
Шефови ВорлдЦома и Енрона не изазивају ни најмање симпатије, али су играли игру чија су правила била у складу са општеприхваћеном економском филозофијом победе по сваку цену, употребе било ког средства за повећање цена акција. Кажњавање криваца без промене правила игре значи понављање добро познатог искуства борбе против корупције у Совјетском Савезу раних 1980-их.
Колико год директори продавница били затворени, крађа није престала. У међувремену, корпоративни менаџери нису совјетски директори. Суме којима се баве су сасвим другачијег реда, а контроле на њима су далеко мање. Огорчена средња класа могла би да прихвати радикалне слогане, али нема гаранција да увређени слојеви становништва неће представљати масовну базу за фашизам. За сада нема новог Рузвелта на хоризонту. На срећу, нема ни новог Хитлера.