Ако је икада постојао Празник рада за америчке раднике, ово сигурно није. Сада је тридесет година од краја „златне ере“ за америчку радну снагу, која се по већини рачуноводствених рачуна завршила 1973. Током протеклих тридесет година продуктивност људи чији мозак и мишићи стварају богатство најбогатије нације на свету порасла је за 66 посто. Али плата типичног запосленог — средња плата — порасла је за само 7 процената.
Ова једна статистика говори више од обима помпе и трипица које ће испунити новине и ваздушне таласе на Празник рада. Он обухвата најмасовнију прерасподелу прихода у америчкој историји, од сиромашних, од радника, од бивших средњих класа — до богатих и супербогатих. Као што је прошлог месеца милијардер Ворен Бафет рекао Теду Копелу из АБЦ-а: „Ако је у питању класни рат, моја класа побеђује.
Оно што ови бројеви значе је да, док америчка радна снага наставља да производи више добара и услуга, велика већина запослених једва да уопште учествује у плодовима своје растуће продуктивности. Упоредите ових последњих 30 година са првом половином ере после Другог светског рата (1946-1973), када је типична плата порасла за скоро 80 процената, или отприлике у складу са растом продуктивности.
На нижим степеницама економске лествице, резултати ове „промене режима“ су још израженији. Десет милиона радника са минималном платом — од којих 71 одсто нису тинејџери — сада зарађују око 23 процента мање, у смислу стварне куповне моћи, него 1967. године.
У арени неплатних прихода прича је постала још суморнија. Пензијски планови са загарантованим бенефицијама сада су прошлост, а у последњих неколико година милиони запослених изгубили су енормне износе своје пензионе штедње на берзи. Растући трошкови здравствене заштите, заједно са пребацивањем већег дела трошкова на запослене, још један залогај у животном стандарду већине радника.
Ове промене су резултат намерних политичких одлука које су смањиле преговарачку моћ већине радника, било синдикалних или не.
Једна таква промена догодила се у Федералним резервама, које у нормалним временима могу да одређују националну стопу незапослености кроз своју контролу над каматним стопама. Када незапосленост постане „прениска“, Фед подиже каматне стопе како би успорио привреду и раст плата избацивањем људи из посла. Током већег дела последње четвртине века, незапосленост од мање од 6 процената (а понекад и више) сматрана је „прениском“.
Фед је привремено ублажио ову политику у другој половини 1990-их, а незапосленост је драстично пала на 4 процента до 2000. године, без икаквог пораста стопе инфлације од које су се толико бојали. Амерички радници су забележили најбоље повећање плата — око 2 процента годишње током четири године — у деценијама. Добици су се, у паузи од последњих деценија, смањили на раднике са нижим и средњим примањима; а незапосленост међу афроамеричким тинејџерима пала је са 36 на 24 процента.
Али оно што Фед даје, Фед одузима. Финансијска тржишта већ очекују да ће Фед повећати каматне стопе почетком следеће године, иако се предвиђа да ће незапосленост бити 6.2 одсто. Другим речима, када се економија опорави, Фед нема намеру да дозволи понављање тог кратког таласа скоро пуне запослености.
Поред одлука ФЕД-а, 30-годишњој ноћној мори америчких радништва допринеле су и друге намерне политике и институционалне промене. Председник Роналд Реган отпустио је 12,000 штрајкачких контролора летења убрзо након што је преузео дужност 1981. године, започевши напад на организовани рад који је изградио мост до 19. века. А оно што се обично назива „глобализацијом“ био је намерни процес креирања трговинских и комерцијалних споразума попут НАФТА-е и Светске трговинске организације који све више бацају америчку радну снагу у конкуренцију са радницима који зарађују само 25 центи на сат у местима попут Кине.
Супротно ставовима већине новинара и економиста, ове промене нису неизбежне или неповратне, нити су резултат напретка технологије или комуникација. Овде се ради о економској и политичкој моћи, а велика већина америчке радне снаге има мало ни једног ни другог. Док се то не промени, ова земља ће наставити клизање ка економској неједнакости и несигурности наших много сиромашнијих суседа, а на Празник рада биће мало тога за славље.
Марк Вајсброт је ко-директор Центра за економска и политичка истраживања у Вашингтону (ввв.цепр.нет).