Едвард С. Херман
и Давид Петерсон
Сада
нешто више од годину дана након завршетка НАТО-овог 78-дневног бомбардовања
Југославија и почетак НАТО контроле Косова (10-12. јун 1999),
мејнстрим медији су били крајње суздржани у пружању озбиљности јавности
ретроспективе о рату и његовим последицама. Један од разлога за ово може бити тај
НАТО кампања бомбардовања и једногодишња окупација не само да нису успели да реализују већину
НАТО-ових прокламованих циљева, али је интервенција такође донела далеко већи
ниво етничког насиља него што је постојао раније – прво над етничким
Албанци, затим касније против свих етничких мањина. Као норвешки страни
Јан Оберг, аналитичар за питања, примећује „највеће етничко чишћење у
Балкан [у процентима који су побегли] десио се пред самим очима 45,000
НАТО трупе“ на окупираном Косову.
Истина,
НАТО је на крају успео да натера Београд да повуче српску војску
Косово. Али у том процесу, НАТО бомбардовање је покренуло српску војску
одговор против етничких Албанаца који су сами НАТО званичници предвидели
би се десило; одговор који није био заснован на ничим изазваној гадости Срба
већ на рационалним војним прорачунима. Протеривања су била највећа где
борбе су биле најтеже, углавном на територијама под контролом Ослободилачког Косова
армије (ОВК). Заиста, према речима ОЕБС-а, велики део избегличког тока је био
дизајниран да „главни комуникациони путеви буду отворени за снабдевање српских снага
материјалом, горивом и храном.“ Штавише, иако је НАТО то негирао
сарадњу са побуњеничким снагама током бомбардовања, сада признају највиши званичници НАТО-а
да су герилци ОВК били „стално на телефону са НАТО-ом“, и то
НАТО је „подстицао“ велику офанзиву ОВК (Пол Рихтер, ЛА Тајмс,
10. јуна 2000). Председник Клинтон је можда најавио да је главна сврха
бомбардовање је требало „да одврати још крвавију офанзиву против недужних цивила
на Косову“ (24. март 1999), али како се бомбардовање експоненцијално повећава
(као и додавање НАТО-овог доприноса болу Албанаца), тај циљ је био јасан
нису испуњени.
sa
пораст насиља након бомбардовања, брзо су објавили званичници НАТО-а
да би до српских напада и протеривања ипак дошло, под а
унапред припремљени план који су Срби наводно назвали „Операција Потковица”.
Али такав план се никада није помињао пре бомбардовања, и а
Предратни извештај немачког Форин офиса чак је негирао да су српске акције на Косову
представљало "етничко чишћење"; уместо тога, извештај је утврдио да је
Српска војна кампања била је осмишљена да угуши побуну. Специјални изасланик УН
Јиржи Динстбир каже исто: „Пре бомбардовања Албанци нису били
отеран по етничком принципу. [Били су] жртве бруталног
рат између Војске Југославије и Ослободилачке војске Косова“ (ЦТК Натионал
Невс Вире, 20. април 2000.). Чињеница да је Београд био вољан да дозволи 2,000
Посматрачи ОЕБС-а на Косову (иако ОЕБС-ов контингент никада није премашио 1,400),
и да се оштро противио њиховом уклањању пре него што је НАТО започео своје бомбардовање,
такође није у складу са планираном "Операцијом Потковица". Као што је
пензионисани немачки бригадни генерал, а сада консултант ОЕБС-а, Д. Хајнц
Локуаи тврди у својој недавној књизи Дер Косово-Конфликт Веге ин еинен Вермеидбарен
Криг („Конфликт на Косову: Пут у рат који се може избећи“), тхе
Откриће немачког министарства спољних послова две недеље након рата који је поседовао
обавештајни подаци који су потврдили постојање „Операције Потковица” били су ан
чиста измишљотина извучена из извештаја бугарске обавештајне службе и
машта војних пропагандиста НАТО-а. Ништа од овога, међутим, није спречило
апологета НАТО-овог рата од понављања лажи која је била Операција Аллиед Форце
оправдано скорим спровођењем овог митског плана да
„етнички очисти“ Косово од албанског становништва. (11. јуна г.
2000, неизрециви Џорџ Робертсон је замолио Џонатана Димблбија на британском ИТВ-у да
„Замислите да је протерано скоро 2 милиона избеглица...да јесте Милошевић
успео са тим етничким чишћењем.")
In
лице пораста насиља изазваног НАТО-ом у марту и априлу 1999. године, НАТО
званичници су променили курс и прогласили да је њихов нови главни циљ
брзо и безбедно враћање косовских Албанаца у њихове домове; и са
помоћ медија НАТО је успешно приказао бомбардовање као одговор на
масовни егзодус, а не његов узрок. Али чак и овај нови циљ је остварен тек у
део – Албанци који су избегли са Косова јесу се брзо вратили, али њихова безбедност и
благостање је угрозило неколико фактора. Једна је била да су НАТО бомбе убиле
и тешко повредио стотине Албанаца у бекству. НАТО је такође користио оба
смртоносне касетне бомбе и муниција са осиромашеним уранијумом на Косову, избор
оружје које не доприноси дугорочној безбедности повратника. До данас, ан
процењује се да је 100 људи погинуло, а стотине повређено у експлозији
фрагментационе бомбе. Путарина од осиромашеног уранијума изазваног радијацијом
болест – доћи ће касније, као у Ираку.
НАТО-а
бомбардовање је такође значајно допринело оштећењу инфраструктуре и реконструкцији
је био спор. Великодушност НАТО-а је углавном исцрпљена у обезбеђивању ресурса
уништити и убити – процењена цена војних операција против
Југославија је имала више од 10 милијарди долара, док су средства потрошена за
хуманитарна помоћ и реконструкција на Косову су знатно испод 1 милијарде долара.
Дакле, стотине хиљада остају бескућници, без посла и без основних ствари
објеката.
НАТО-а
окупација такође није успела да уведе ред и закон на Косово. Ово је делимично било а
последица разарања, сиромаштва и појачане мржње коју производи
рат. Али то је било и резултат чињенице да, директно кршећи УН
Резолуција 1244 која позива на „демилитаризацију“ ОВК,
под влашћу НАТО-а ОВК је укључена у „Косово
Заштитни корпус“, чиме се легализује и легитимише оно што је до тада имало
била оружана побуњеничка снага. Ово, плус НАТО пристрасност у корист ОВК и
против Срба, помогао је институционализацију система насиља и
свеобухватни страх, углавном штетан за мањинске Србе, Роме и Турке, али и
негативно утиче на већину косовских Албанаца. Поврх свега, организовани криминал има
скочио широм региона. Британски Јане'с Интеллигенце Ревиев
извештава да „велики број међународних криминалаца сада тражи
уточиште на Косову“ (Пол Харис, 1. јун 2000). Према студији
Међународне кризне групе, подручја југозападне Србије (и Косово и делови
уже Србије) где је утицај ОВК и даље највећи постали су
преферирао „балканску руту” за „траг хероина” између
Турска и Западна Европа („Шта се догодило ОВК“, 3. март 2000.),
It
мора се, међутим, признати да је НАТО ипак успео да „научи Србе а
лекција." Али шта је тачно била та лекција? Сигурно не та етничка
чишћење је неприхватљиво за западну савест. Иако НАТО наводно
водио рат за окончање етничког чишћења на Косову, и иако је споразум од
9. јуна 1999. предвиђало је да ће НАТО „успоставити и одржавати безбедно
окружење за све грађане Косова“, негде под окупацијом НАТО-а
између 60 и 90 одсто Срба и Рома напустило је Косово, углавном због
Узнемиравање ОВК, паљење кућа и убијање, и велики део косовских
Побегли су и Јевреји и Турци. Тако је највећа прича о 12-месечним НАТО
окупација је да су под надзором НАТО-а биле етничке мањине на Косову
подвргнути заиста масовном мултиетничком чишћењу. За медије, међутим,
НАТО покушава да да све од себе у тешким околностима, а Милошевић
остаје једини зликовац на видику. И не виде то једину лекцију
НАТО је научио Србе да је „Немојте се зезати са нама“ – лекција
лишен моралног садржаја.
Сада
годину дана касније, политика НАТО-а није донела мир и стабилност Косову
и Балкан. Косово је и даље правно део Југославије, али док је НАТО
протекторат је предат Албанцима и ОВК. Ово је омогућило
да ураде добар посао етничког чишћења, али је Косово учинило котлом
мржња и насиље и вероватна основа за даљу нестабилност и ратовање.
Не желећи да обезбеди велике ресурсе за обнову, НАТО нема решења и
нема очигледне „излазне стратегије“. Ово није било „хуманитарно
интервенција“, била је неодговорна злоупотреба моћи која је учинила лоше
ситуација гора, позлаћена узвишеном реториком.
Едвард
Херман је заједно са Филипом Хамондом уредник књиге Деградед Цапабилити: Тхе Медиа
и косовска криза (Плутон, 2000); Давид Петерсон је из Чикага
истраживач и новинар.