Сврха владе која стоји иза предлога закона о реформи Руске академије наука била је да ослободи истраживаче терета управљања имовином како би могли да посвете све своје напоре чистом научном раду. Тај аргумент је можда имао смисла још у старој Грчкој, али данас ниједан велики напредак у примењеној науци није могућ без значајних ресурса и опреме. Реформатори указују на недостатке у систему самоуправе који практикује научна заједница и кажу да нови закон има за циљ да те недостатке у потпуности отклони. Али уместо да исправља било какве недостатке, закон заправо маргинализује руску науку и гура је у крајности које пркосе логици.
Према предложеном закону, владино министарство би именовало директоре свих истраживачких центара, а припадајућим зградама и имовином управљала би посебно основана државна агенција. Шта ће се даље десити лако је предвидети узимајући у обзир судбину других институција под контролом владе: оне се једноставно ликвидирају комбиновањем институција са сличним именима, отпуштајући стотине научника у том процесу. Затим се нова целина премешта у другу зграду удаљену од центра града како би се продала оригинална, далеко вреднија некретнина.
Смртна пресуда Руској академији наука је већ изречена, а сада се једино чему се може надати је одлагање извршења. Што је још горе, чини се да недавно изабрани председник Руске академије наука Владимир Фортов и његови блиски сарадници не желе или не могу да бране академију од овог напада. Фортов је у почетку представио председнику веома разуман компромисни план Владимир Путин, који је то одмах из руке одбацио. Уместо да залупи вратима на изласку као што је требало да уради било ко ко има поверење јавности, Фортов је прихватио понижење и рекао својим колегама следећег дана да је влада довољно признала да Руска академија наука обустави борбу.
Али борба неће престати — не само зато што се научници нису помирили са догађајима, већ и зато што је министар просвете и науке Дмитриј Ливанов а власт неће стати све док потпуно не униште метод организације истраживачког рада који је Русија наследила од Совјетског Савеза. То је рекао и сам Ливанов у званичном писму које је, на срећу, доступно јавности. Он пише да ће „закон у сваком случају бити усвојен, па ми се свака расправа о његовим предностима и недостацима или о исправности процедуре по којој је усвојен чини бесмисленом“.
У редовима научне заједнице одвија се процес консолидације. Људи постају свесни својих професионалних и друштвених интереса и брзо откривају спремност да се боре за те интересе, чак и ако то значи да се згрче и окупирају своје институције и одбију да уђу државним службеницима који намеравају да заплене њихову имовину. „Онда нека буде“, кажу. „Ионако, без подршке друштва научници не могу постојати.
Борба за права научника је кључна фаза, а можда и прекретница у борби за демократску трансформацију друштва. И показује да ако грађани нису свесни својих друштвених и професионалних интереса и нису спремни да их одлучно и бескомпромисно бране, демократија се не може успоставити.
Борис Кагарлицки је директор Института за студије глобализације.