Да своје вести добијате само са телевизије, не бисте имали појма о коренима блискоисточног сукоба, нити да су Палестинци жртве илегалне војне окупације.
У мају је медијска група Универзитета у Глазгову, истакнута по пионирској медијској анализи, објавила студију извештавања о израелско-палестинском сукобу. Требало би да буде обавезна лектира у редакцијама и медијским школама. Истраживање је показало да је неразумевање сукоба и његовог порекла од стране јавности појачано извештавањем вести, посебно на телевизији.
Гледаоцима се, каже студија, ретко говори да су Палестинци жртве илегалне војне окупације. Термин „окупиране територије“ се готово никада не објашњава. Заиста, само 9 процената интервјуисаних младих људи знало је да су Израелци били окупатори, а да су „досељеници“ били Израелци. Важна је селективна употреба језика.
Студија је открила да су речи као што су „убиство“, „зверство“, „линч“ и „дивљако, хладнокрвно убиство“ коришћене само да би се описали смрт Израелаца. „У којој мери неко новинарство претпоставља израелску перспективу“, написао је професор Грег Фило, „може се видети ако се изјаве „обрну“ и представе као палестинске акције. [Нисмо] пронашли никакве [вести] извештаје у којима се наводи да су „палестински напади били одмазда за убиство оних који су се опирали илегалној израелској окупацији“.
С обзиром на то да се централна истина сукоба рутински замагљује, ништа од овога не изненађује. Вести и програми о актуелним дешавањима ретко, ако икада, подсећају гледаоце да је Израел успостављен углавном силом на 78 одсто историјске Палестине и да је од 1967. незаконито окупирао и наметнуо разне облике војне владавине преосталих 22 одсто.
„Извештавање“ у медијима одавно је преокренуло улоге тлачитеља и жртве. Израелци се никада не називају терористима. Дописници који крше овај табу често су застрашени псовкама антисемитизма – суморна иронија, пошто су и Палестинци Семити.
Пошто је одавно признало „право” Израела на више од две трећине њихове земље, палестинско руководство се изобличило како би се прилагодило лавиринту углавном америчких планова осмишљених да ускрате праву независност и осигурају трајну моћ и контролу Израела.
До недавно, ово се некритички извештавало као „мировни процес“. Када су обични Палестинци узвикивали "доста!" и устали у другој интифади, наоружани углавном праћкама, угушили су их снајперисти брзим оружјем и тенковима и топовима Апача, које су снабдевале Сједињене Државе.
А сада, у свом очају, док се неки окрећу самоубилачким нападима, Палестинци се у вестима појављују само као бомбаши и изгредници, што је, како истиче студија из Глазгова, „наравно, став израелске владе“. Најновији еуфемизам, „упад“, долази из речника лажи скован у Вијетнаму. То значи напад на људска бића тенковима и авионима. Сличан је и „циклус насиља“. То сугерише, у најбољем случају, две једнаке стране, а никада да се Палестинци одупиру насилном угњетавању насиљем.
Депеше Канала 4 су недавно „уравнотежиле” израелски напад на избеглички камп Џенин са палестинским нападом на „насеље”. Није било објашњења да се уопште не ради о насељима, већ о наоружаним, илегалним тврђавама које су централне за политику наметања стратешке и војне контроле.
9. јуна, серија Дописник на телевизији ББЦ емитовала је извештај о недавној опсади цркве Рођења Христовог у Витлејему. Ово је био пример проблема идентификованих у истраживању у Глазгову. То је, у ствари, био израелски окупациони пропагандни филм који је објавио ББЦ. Направљен је као копродукција са америчким каналом, а у шпици је продуцент Израел Голдвихт, који води израелску продуцентску компанију.
То би било у реду да су филмски ствараоци покушали да изазову израелску војску којој су се додворили. „Израелци су били одлучни да не оштете зграде“, почео је наратор. „Међународна штампа је очишћена са трга Мангер, али нам је дозвољено да останемо и посматрамо израелску операцију. . .”
Са овим „јединственим приступом“ необјашњивим за гледаоце, филм је једног пуковника Лиора представио као звезданог доброг момка, који гарантује „медицинску помоћ сваком рањеном“, поздрављајући на мобилном телефону пријатеља у Оксфорд улици и, као и сваки колонијални официр, говорећи о и у име Палестинаца.
„Убице“ је пуковник без оспоравања описао тим ББЦ-а/Израел Голдвицхт. Они су били „терористи“ и „оружари“, а не они који су се одупирали инвазији на своју домовину. Право Израела да „хапси“ стране мировне демонстранте није изазвало питање ББЦ-а. Ни један Палестинац није интервјуисан. Док је сунце залазило на његовом фином профилу, последња реч је отишла на доброг пуковника. Питања између Израелаца и Палестинаца, рекао је, "били су лични ставови".
Па не. Брутално потчињавање Палестинаца је, под било којим тумачењем закона, епска неправда, злочин у којем пуковник има водећу улогу. Би-Би-Си је увек пружао најбољу, најсофистициранију пропагандну услугу на свету, јер су питања правде и неправде, исправног и лошег, једноставно узурпирана или „равнотежом“ или либералном софизмом; један је или „про-израелски” или „пропалестински”.
Фиона Мурцх, извршна продуцентица Дописника, рекла ми је да Исраел Голдвицхт Продуцтионс не би добио „поверење“ израелске војске да је продуцент постављао права новинарска питања. То је био начин „летења на зид“: искрено признање.
„То је било разбијање стереотипа“, рекла је она. „Радило се о добром, пристојном човеку” (пуковник). Рекла је да је требало да видим ранију серију Дописника, у којој су били Палестинци.
Мислим да је то покушавала да понуди као „равнотежу“ за Опсаду Витлејема – филм који би се могао одбацити као јефтин ПР, да није било саучесништва са режимом који користи етничке разлике да негира људска права, затвара људе без оптужбе или суђење, и убиства и мучења „систематски“, каже Амнести.
Гебелс би то одобрио.