У својој књизи Доба сагласности, Џорџ Монбиот се залаже за светски парламент и види Светски друштвени форум као почетак такве институције. Истовремено, друга Скупштина друштвених покрета биће одржана дан након затварања Европског социјалног форума. Ове године више као део стварног процеса форума са припремним извештајима и циљем иницијативе за мобилизацију за 2004. Уочи другог Европског социјалног форума важно је запитати се да ли је „оут“ да се заправо залаже за стварна повеља принципа како се чини да је „ин“ да укаже и предложи правце за процес друштвеног форума.
Шта је друштвени форум? За мене је то простор. У том простору учествују друштвени покрети, синдикати и политичке партије. Простор је наш, то је очигледна реченица, али је важно поновити јер то значи да на нашем простору нема непријатеља. Једини непријатељ је догматизам и никакви покрети нису у потпуности ублажени од тога.
Постоје ствари од којих мислим да простор треба да се састоји и неке друге које треба изоставити. Простор треба да буде испуњен питањима, координацијама и акцијама, тренутним решењима и наравно – визијама. Заједничке политичке програме, заједничке крајње циљеве, дугорочна решења и заједничку терминологију/језик треба изоставити због опасности од искључења. Ми разумемо револуцију, консензус, комунизам и децентрализоване мреже на толико различитих начина да бисмо радије минимизирали него максимизирали употребу таквих речи. Не предлажем да их треба забранити или било шта друго, али предлажем да је боље објаснити шта мислимо него користити термине који би могли искључити јер људи мисле да знају шта се мисли.
Прилично заморно скандирање „једно решење, револуција“ није само изазвало иритацију на последњем Европском социјалном форуму јер су они [углавном људи из Социјалистичке радничке партије] који су то викали увек изгледало као да стоје на путу и никада не престају, већ и зато што не одражава разлог зашто људи буду на друштвеном форуму. Већина нас не верује да постоји само једно решење нити један начин.
Улога друштвених покрета пре мора бити да бране право народа на избор, наше право на демократију и да се боре за ширење политичког маневарског простора. Простор друштвених форума ствара знање, нове савезе и политички простор за маневар. Улога друштвених покрета је да прошире тај маневарски простор.
Требало би чешће да уживамо у слободи од одсуства хладног рата, када је свет био подељен на двоје и морали сте да бирате једну или другу страну. Наша улога као друштвених покрета није да будемо за или против политичких партија или лидера. Можемо бити за или против идеја, питања и акција.
Одбранити ПТ, бити против блокаде Кубе или протестовати против америчке интервенције у Венецуели или Колумбији не значи да морам некритички да браним све што раде Лула, Фидел Кастро, Уго Чавез или ФАРЦ-герилци. То дефинитивно не значи да морамо бити против свих политичких партија. Треба да гарантујемо да су представници политичких партија у које још увек верујемо ту да уче на свим занимљивим семинарима који се одржавају.
Политичке странке се не позивају на Социјални форум као организатори или организације. Мислим да је то добро. Они имају своје просторе, у парламентима, мрежама, изборним кампањама и приступ медијима на различите начине од друштвених покрета. Однос према политичким партијама треба да буде отворен и великодушан. Сви треба да се правимо да их не видимо свуда док не крше правила форума.
Друштвени форуми би могли да обезбеде простор за боље разумевање и поделу рада између друштвених покрета и политичких партија. Барем у Шведској могу да доживим да су прогресивне политичке партије толико жељне да покажу да су „на улици“ да заборављају да раде свој посао унутар парламента. Ту би требало да буду одјеци наших повика споља. Требало би да искористе парламенте да зауставе ГАТС, дођу до тајних докумената и доведу у питање рат. Политика није наш непријатељ, то је наше оруђе за промену друштва, стога нису све политичке партије непријатељи – неке од њих су могући партнери.
Пошто је простор друштвених форума наш, требало би да дозволимо експерименте. Са моје тачке гледишта, процес друштвеног форума стоји на две ноге, једна је да се уједини и координира, а друга је да изазове и разбије нови терен. Често радимо „јединство и координацију“, и то је добро, потребна нам је координација да бисмо напредовали на нашим позицијама. Јединство није увек добро, и чини се да неке особе и организације имају јединство као прву тачку у свом програму.
„Изазов и нови терен“ се ређе ради и то би требало да променимо. Током друштвених форума треба оспорити успостављене анализе, друштвени покрети треба да се разиђу, пронађу нове савезе, пронађу нове путеве. Форме форума такође треба да буду оспорене; треба да поставимо најдогматичније троцкисте, анархисте, активисте, комунисте и социјалисте на сцену и натерамо их да размисле о ономе што други имају да кажу. Сви који говоре на радионицама једне године требало би да се врате следеће године само да слушају. Требало би да поставимо најпознатије интелектуалце на панел да слушају публику. Требало би да истражујемо непредвидиво уместо да радимо традиционално.
Скупштина друштвених покрета у Фиренци била је безнадежно традиционална, са свим вриштавим говорима, аплаузима и партијским заставама. Чега се плашим процеса попут Мреже друштвених покрета или скупштина друштвених покрета, безазлених предлога попут Монбиота о томе да се постане светски парламент, или попут последњег ВСФ-а када је Чавез предложио да ВСФ донесе одлуку о подршци Венецуели и добио много бацк уп?
Бојим се да ће једног дана шеф ММФ-а подићи слушалицу да позове „покрет” и да се неко јави на телефон. Да покушавамо да створимо репрезентацију за нешто што се не може представити. Брине ме што почињемо да предлажемо делегате за скупштину, то постаје све обавезније и одједном имамо конгрес на који се шаљу делегати само да добију подршку за предлог.
Постати конгрес би могао да доведе до тога да покушавамо да одлучимо шта је важно уместо да одговоримо на важност догађаја. Наша снага је разноликост, што не кажемо само зато што је модерно у доба глобализације, већ зато што је стварно. Наша снага је да се бавимо различитим стварима, а онда када је потребно, заједничким акцијама. У сваком случају да ли би се на питања која смо преузели суочили са толико знања и перспектива ако не захваљујући разноликости покрета. Помислите на МАИ, ФТАА и антиратни покрет овог пролећа.
Разлика између координације и постајања авангардом је танка. Потребна нам је координација и потребни су нам добри лидери, а понекад морамо брзо да гласамо за одлуке. Догматични активисти који су фанатични над процесима, одбацују све одлуке које нису донете консензусом и који одмах критикују сваки догађај који није самоодржив, може бити подједнако заморно за процес друштвеног форума. Мислим да је Независни медија центар већ могао да буде алтернативни ЦНН да је тај простор мање отет овом врстом догматизма.
Постоје ствари које се дешавају у простору друштвених форума којима треба посветити више пажње, мреже које координирају, групе које раде на истим питањима које би требало да комуницирају и уче једна од друге. Треба промовисати закључке и предлоге који се раде. Трибунал за дугове направљен на другом ВСФ-у у Порто Алегреу мора бити један од најбољих икада. Њихове закључке треба много више користити.
Постоји мрежа која се зове С2Б, од Сијетла до Брисела, то је стална координација трговинских питања, они су део простора друштвених форума и могли би се више користити за нас остале који не пратимо све детаље. Огромне мреже попут антиратних мрежа и мањих група за директну акцију као што су, надамо се, делиће исти простор друштвених форума. То не мора да значи да ће учити једни од других, али барем имају прилику.
На крају крајева, требало би да одвојимо време да откријемо сопствени простор. Довољно је велико за још много нас. И уместо да покушавамо да формирамо процес форума који заговара потребу за још једним кораком или га одбацује као реформско невреди бити део, требало би да учинимо више да креирамо процесе унутар простора. Прича о друштвеном форуму је до сада била прича о успеху. Свака корпорација на свету би сигурно убила да има такав раст. Морамо да растемо, да будемо успешни увек са демократијом као незаменљивом основом. Морамо да држимо отворени простор отвореним!