Пропаганда није толико моћна као што многи мисле. Можете убедити Русе да су људи у Египту, Италији и Украјини плаћени или на неки други начин убеђени да се придруже уличним протестима, али сигурно их не можете убедити да је њихово сопствено незадовољство владом резултат стране завере. Када се десетине хиљада Руса храбре на ниским температурама да би изразили своје незадовољство, државна пропаганда је од мале користи.
Руске власти и даље верују да се њихов имиџ може обликовати вештим коришћењем масовних медија које влада контролише. Када оцене за премијера Владимир Путин или пад Јединствене Русије, кремаљски ПР спин доктори не криве за то сопствену застарелу и непопуларну политику, већ супериорну пропаганду својих ривала.
Лидери заправо верују у сопствене лажи и постали су таоци митова које су сами измислили. Они искрено верују да нико није способан за самосталне, рационалне акције и да је руско друштво само безумна руља којом се лако може манипулисати јефтином пропагандом.
Зато власти на протесте не одговарају политичком реформом, већ интензивираним покушајима да се манипулише јавним мњењем. Они против своје воље вуку људе на провладине скупове, не схватајући да тиме само стварају много огорченије непријатеље него што их већ имају.
Штавише, Кремљ има експоненцијално више ресурса које може да потроши на пропагандне кампање од опозиције и никада не би могао да буде „претражен“ у информационом рату.
Проблем за власти је што се цео терен померио. Руско друштво се променило. Чак се и руководство променило. Изгубила је способност да разуме и контролише процесе који се одвијају у земљи.
Путин је покушао да преузме иницијативу. Током посета регионима, организатори његове кампање су изигравали лојалност покрајинских радника као противтежу незадовољству московске средње класе. Либерални коментатори су одмах повикали да је власт неочекивано скренула улево на политичком спектру, али њихова бојазан је била неоснована. Власти нису дале ништа више од општих коментара. Привлачење људи на уличне демонстрације након дугог радног дана није начин да се изгради изборна база међу радничком класом.
Парадокс је да протестни покрет покреће просперитетна московска средња класа — управо људи који традиционално подржавају политику владе. То доказује да је тренутни поредак осуђен на пропаст. Ако они који од тога највише добију скачу, шта се дешава када се у борбу придруже праве жртве политике Кремља?
Једини разлог зашто се нижа класа још не буни је то што су обични Руси преоптерећени свакодневном борбом за опстанак. Лишени независних синдиката, њихова спољашња пасивност само прикрива тихи и тињајући гнев. Радничкој класи ће бити тешко да се организује у политички покрет — чак и ако се економски услови погоршају. Није лак задатак превазићи пасивност и страх који седе у већини Руса.
Али буђење јавности међу средњом класом је праћено растућом свешћу о јазу између интереса већине и интереса политичке елите која тврди да делује у њихово име. Организатори московских протестних скупова сами су извор растуће иритације која повремено избија на површину. Они сада желе да говоре у своје име, изнесу своје захтеве и бирају нове лидере.
Борис Кагарлицки је директор Института за студије глобализације.