Морало је да се деси пре или касније. Први предлог закона о национализацији поднет је Државној думи. То што ће се такав предлог закона појавити у Русији тек након што се слично законодавство уведе у Британији и Сједињеним Државама могло би изгледати парадоксално, бар на први поглед. Уосталом, московски званичници би радије умрли него били оптужени за покушај оживљавања комунизма. То се посебно односи на високе државне функционере у „економском блоку” чији је посао да се додворе инвеститорима. Последњих година, што је политички режим Москве постао мање либералан, званичници су морали да уложе више напора да покажу наводну приврженост Русије економском либерализму.
Ипак, криза има начин да диктира своје законе, окрећући опште прихваћено схватање шта је економски исправно, а шта погрешно. Некадашња либерална вера у надмоћ слободног тржишта и светост приватног власништва уступила је место нади да држава може да ускочи да спасе посрнуле компаније.
Национализација посрнулих предузећа постала је неизбежна потреба. Али ове одлуке диктирају прагматизам и политика, а не идеологија. Владе широм света биле су принуђене да велике компаније, па чак и читаве економске секторе пребаце у владине билансе.
Прича о Пикаљеву, граду од 22,000 људи изван Санкт Петербурга, пружа живописну илустрацију ове теорије. Када је градска фабрика БаселЦемент одједном постала нерентабилна, затворена је, због чега је 4,000 људи остало без посла. Пошто су локални становници престали да плаћају рачуне за комуналије, власти су затвориле топлу воду. Две друге фабрике су такође затвориле или обуставиле рад.
Народ је био очајан. Они су упали у зграду локалне управе и блокирали главни пут између Санкт Петербурга и Вологде. Одговор Москве стигао је тек дан касније: Јединствена Русија унела је у Думу предлог закона којим се позива на национализацију Пикаљовских предузећа.
На крају је, међутим, Влада одлучила да за сада не национализује предузећа у Пикаљову, већ да њихове власнике уплаши претњом национализације. Након што су чули претње премијера Владимира Путина, власници компаније су обећали да ће издвојити средства.
Иако ове методе ударања песницама стварају велику телевизијску драму, оне неће решити фундаменталне проблеме који су довели до затварања фабрика. А Путин неће лично посетити сваку фабрику која се угаси због кризе. Русија је пуна фабрика, али има само једног премијера.
Пикаљево је успоставило преседан. Исту помоћ ће тражити и становници десетина сличних депресивних једнофабричких градова. Али шта ће власт да ради са имовином која је национализована?
Постоји снажна потреба за реорганизацијом државног сектора, довођењем његових послова у ред и стварањем нових управљачких структура и стратегија које би му омогућиле да оживи компаније које пате од ефеката кризе и лошег управљања и трансформише их у моторе раста како би помогло економију извући из кризе. Развој земље укључује не само националне пројекте и велика улагања у најсавременије технологије, већ и реанимацију 700 једнофабричких или једноиндустријских градова у земљи, као што је Пикаљово.
Ако су Пикаљовчани били довољно паметни да привуку пажњу власти, зар није време да им дамо шансу да се укључе у решавање сопствених проблема? На локалном нивоу се ствара прилика за демократско учешће, за довођење обичних грађана у процес управљања сопственим пословима. Када се то деси, открићемо да се бројна питања могу решити без великих, расипних националних пројеката. Можемо видети да би иницијатива грађана, здрав разум и познавање локалних прилика могли заузети место комисија Думе и савезних министарстава.
Укратко, постало би јасно да би се две трећине људи који су тренутно запослени у надувеној бирократији у земљи могло боље искористити и учинити нешто мање штетно по здравље друштва. Онда ћемо Пикаљовчанима рећи „велико хвала“.
Борис Кагарлицки, сарадник Транснационалног института, директор је Института за глобализацију и друштвена кретања у Москви. Његова последња књига је Империја периферије: Русија и светски систем (2008)
Москва Тајмс, 9. јун 2009