Долазећи из Србије, али живећи у Немачкој више од 10 година, лако је изгубити перспективу. Сваки пут када посетим свој родни Београд питам се да ли се само мој поглед изобличава, или држава заиста пропада. Међутим, изгледа да нисам једини који је приметио да ствари иду на југ: многи моји стари пријатељи који још живе у Србији једногласно говоре о општем сиромаштву са корумпираним члановима владајуће партије и криминалцима (танка линија раздвајања) који се бесрамно богате , о пропалом здравственом систему са вишемесечним чекањима, утаји пореза, несигурности посла и смањењу пензија, о нелегалној изградњи луксузних стамбених зграда у суседству запуштених квартова, о запуштеној инфраструктури итд. Званична статистика биљежи процват индустрије и рекордно ниску незапосленост, док је у стварности чак 10% радно активног становништва напустило земљу у посљедњих 10 година [1] и/или једноставно нису пријављени на бироу за запошљавање. Али вероватно најтеже за стомак је изгубљено достојанство народа и опште безнађе.
Србија има дугу историју националистичких влада и протеста против ње. У најбољој традицији антимилошевићевских демонстрација с почетка 2000-их, покрет „1од5милиона“ (Један од пет милиона) већ неколико месеци сваке суботе поподне организује десетине хиљада демонстраната [2]. Њихови захтеви су прилично једноставни: процесуирање злочинаца, оставке многих владиних функционера, укључујући председника Вучића, слободни и транспарентни избори, слобода штампе, крај свеприсутне корупције као и безброј конкретнијих захтева на локалном нивоу. Иако су сви здрави и заслужују пуну подршку, они далеко нису довољни.
Ако бих пријатељу из Србије поменуо да му се радничка права (а камоли примања државе) брутално крше предајом великог дела месечне зараде на шалтер, односно као нерегистровану исплату у готовини, добио бих типичан одговор да то заиста није оптимално, али тако систем данас функционише. Заиста, не може се тражити од њих да се одрекну дела свог тешко зарађеног прихода у корист неких опскурних права којих се не сећају да су икада имали, на државу за коју не осећају да ради за њих. А нисмо ни почели да причамо о прогресивној пореској стопи, расподели богатства, замирућим радничким синдикатима, или о подметању локалне привреде сумњивим приватизацијама и дерегулацијом тржишта у корист грабежљивих мултинационалних корпорација, које све додуше „нису оптимално”. Да помињем загађење, емисију ЦО2 и глобално загревање, вероватно ћу се смејати, и то с правом, јер једноставно не размишљате о екологији ако једва састављате крај с крајем. Све је то дубоко укорењено у систему држања средње класе, каква је у Србији, пасивном и под контролом.
Дакле, док се „1од5милиона“ не буни из погрешних разлога, не треба дозволити да нас тренутни проблеми заслепе за глобалне. Захтевајући смену корумпиране владе, не треба заборавити да је социјална правда константно достизала нове падове још од балканских ратова 90-их. На путу ка владавини права не треба занемарити преовлађујућу тенденцију гурања људи из процеса доношења одлука који успоставља закон. Иако је то очигледно у случају Србије и сличних земаља, то никако није ексклузивно, већ је реч само о основном нивоу. Из разних историјских разлога, деградација западноевропске демократије, социјалне правде и јавне инфраструктуре је процес који је кренуо са другог нивоа, али веома добро иде у корак са источном Европом. Да би наш ум одвратио од овог проблема, капитализам слободног тржишта често бира да усмери нашу пажњу на жртвене јарце попут избеглица, мањина, спољних непријатеља или, као што је често случај са земљама у развоју, на корумпиране владе које у неком тренутку буду замењене други са истим дневним редом и мало времена за почетак циклуса. Као што је Џорџ Орвел рекао у свом извештају о грађанском рату у Шпанији: „рат и револуција су неодвојиви“, што значи да ако се боримо само за нашу слободу, а не за партиципативну демократију и егалитаризам у исто време, само ћемо завршити до замене једног облика капитализма другим, што се на крају заиста и догодило у Шпанији. Иако екстреман случај у поређењу са данашњом Србијом, то је ипак вредна лекција историје коју треба запамтити.
Треба ли подржати #1од5милиона? Покрет организује велики број људи на мирним протестима и сваки активиста широм света ће вам рећи да је организација алфа и омега сваке борбе за политичке промене. Зато бих рекао да, подржите покрет и ширите вест, али не заборавите где лежи прави непријатељ. Иако се с времена на време помињу транспарентност, људска права и регулисање тржишта, они су и даље дубоко у сенци (оправданог) захтева за промену режима. Већина такозваних политичких расправа своди се на ситне свађе на нивоу школске деце о томе ко је почео тучу, а ко је већи лопов. Не може се ни говорити о лијевој или десној оријентацији политичке странке, владајуће или опозиционе, јер се до праве политичке дискусије једноставно никада не долази. Не дозволите да овај или било који други покрет упадне у ту замку! Борите се за промену режима и владавину права, али наставите да дискутујете и захтевате социјалну правду, иначе ћете променити само име, а не узрок проблема.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити
3 Коментари
„Све је то дубоко укорењено у систему држања средње класе, каква је у Србији, пасивном и под контролом.
Не слажем се да средња класа уопште постоји у данашњој србији – више од три четвртине одрасле популације живи са мање од 300 евра месечно, а са платом већом од 500 евра постајете „члан” 10 одсто најбогатијег „клуба” и
са 900 евра сте један проценат у србији. са просечним основним трошковима живота око 550 евра мислим да не можемо говорити о утицају средње класе.
https://pescanik.net/sta-znaci-prosecna-zarada-ako-je-vecina-nema/
„Србија има дугу историју националистичких влада и протеста против ње.
Не бих се сложио са овом изјавом о историји протеста против власти јер би се у овој реченици могло помислити да су разлози протеста борба против национализма, што је далеко од истините
током Милошевићеве ере – велики део опозиционог става против Милошевића увек је био да је он „комуниста” а да није „довољно Србин” и да не брани национални интерес Србије и да губи ратове.
владе које су дошле касније наставиле су са националистичком реториком и увек су имале подршку опште популације у овој политици.
И данас је са протестима „1од5милиона” познато да су организатори протеста (барем у Београду) повезани са бившим члановима и делом опозиционих партија.
а главна политичка тема тих опозиционих партија је проблем Косова и слободни избори, који су наставак националистичке реторике претходних влада – за њих тема није неолиберални чекић који разбија остатке готово уништених институција, привреде и инфраструктуре који имају историју неколико економских руши.
док верујем да је већина људи на протесту ту да протестује због уништене економије и широко распрострањене корупције
– Гледајући лидере опозиционих партија који се налазе на улицама као неке од незваничних „лидера“ протеста, важно је рећи да неке од ових група имају директно фашистичке позиције (Двери), ширећи расизам и хомофобију (Драган Ђилас , бивши градоначелник Београда са много профитабилних послова) и мизогинија (глумац Сергеј Трифуновић и лидер странке ПСГ)
Многи људи препознају ове „лидере“ по ономе што представљају и иако се слажем да је важно одржати отпор и протест против власти живим, нисам сигуран колико би људи ходало раме уз раме са људима који су у неком смислу веома слични ономе што они се боре против.
Хвала на коментарима - у потпуности се слажем са њима. Тачна формулација „протеста против националистичких влада“ је заиста несрећна и може да доведе у заблуду. Истина је и да се опозициони лидери суштински не разликују у својим позицијама. Део проблема је ослањање на лидере као концепт и занемаривање демократске организације одоздо, а не одозго. Ова клацкалица рушења популистичких влада у корист сличних се показала довољно прилагодљивом потребама капитала са корупцијом и неједнакостима које су резултирале. Неће се променити ако га неко не препозна.
Што се тиче класа, иако је ваша тврдња о расподели дохотка у Србији тачна, ја више волим да о њима не размишљам као везаним за приход, већ на основу експлоатације. У том смислу би средња класа била она са елементима и рада и капитала, попут власника ресторана, професионалних запослених или слободних радника. Али на крају је то само питање семантике.