Када прочитате овај чланак, курдски политички затвореници ће достићи 50th + још дана штрајка глађу који ће наставити на неодређено време док се не испуне њихова два основна захтева. Ово су критични дани у штрајку глађу без временског ограничења, јер би затвореници могли бити изложени неким трајним физичким и психичким оштећењима. С друге стране, стотине других курдских политичких затвореника учествоваће у штрајку глађу група по група. Како штрајк глађу траје у десетак затвора, у алтернативним медијима читамо да су неки штрајкачи смештени у самице и да им није дозвољено да имају витамин Б1 који је веома важан за очување њиховог здравља. Штавише, турска влада, кршећи Малтешку декларацију о штрајку глађу (2006), још увек није дозволила независно испитивање здравственог стања штрајкача глађу од стране Турског удружења лекара. У међувремену Курди одржавају састанке, протесте, дају декларације за штампу и штрајкују глађу како би подржали захтеве политичких затвореника, посебно у курдском југоисточном делу земље. Помажу им организације за људска права, социјалистичке партије повезане са курдским политичким покретом и прогресивне невладине организације.
Који су захтеви курдских политичких затвореника и шта их је навело да започну штрајк глађу без временског ограничења?
Захтеви курдских политичких затвореника
Преко 750 курдских политичких затвореника штрајкује глађу од 48 дана због два основна захтева: први је да турска влада оконча политику потпуне изолације која се примењује на Абдулаха Оџалана, лидера курдског политичког покрета у Турској. А. Оцалан је осуђен на доживотни затвор и држан је у самици на једном острву од 1999. године. Али услови за њега су се погоршали јер му није било дозвољено да се састаје са својим адвокатима последњих 14 месеци. А. Оцалан, као вођа значајног дела курдског становништва у Турској, могао би да одигра кључну улогу у окончању грађанског рата који траје већ 28 година између герилаца ПКК (Курдистанска радничка партија) и турске војске који коштао је око 50,000 живота. Стога би требало да се састане са својим адвокатима, да има слободан приступ релевантним информацијама о политичким дешавањима у Турској и да му се услови олакшају како би могао да учествује у могућем процесу мировних преговора. Курдски покрет у Турској на крају захтева мировне преговоре који су пропали пре неких 14 месеци због неуспеха владе да предузме кораке око којих су се договориле обе стране.
Други захтев политичких затвореника односи се на употребу курдског језика и на суду и у јавном образовању. Преко 10,000 курдских политичких активиста, политичара, демократски изабраних градоначелника, обичних чланова Курдске партије мира и демократије, БДП, ухапшено је током последње три године и суди им се у такозваним „специјалним судовима“, судовима специјализованим за „терористичких злочина“. Не смеју да се бране на матерњем језику. Зато траже да употреба курдског језика буде слободна током саслушања. И такође захтевају да турска држава обезбеди јавно образовање на курдском језику (за разлику од наставе курдског на неким селективним курсевима).
Можда ће бити први штрајк глађу у светској историји за мир и јавну употребу матерњег језика
На први поглед може изгледати мало чудно да су стотине политичких затвореника штрајковале глађу да би се испунио први корак неопходан да би почели мировни преговори између ПКК и државних власти – уклањање изолације А. Очалана.
Као што сваки разуман човек у Турској признаје, чак и званична изјава владе која на озбиљан начин сигнализира да би преговори између две стране могли да почну, могла би да доведе до прекида ватре од стране ПКК и тиме постави основу за мирно решење курдског питања у Турској која је коштала толико живота и драматично погоршање животног стандарда турског друштва. Стога штрајк глађу који би могао да доведе до смрти многих политичких затвореника уколико влада настави да игнорише основне захтеве има за циљ директно мир; односно окончање погибије стотина војника и герилаца.
Други захтев, да се бране пред судом на свом матерњем језику и да стекну јавно образовање на курдском, такође може изгледати мало чудно као мотивација за масовни штрајк глађу током којег стотине политичких затвореника ризикују своје животе. Па зашто су се ови захтеви који би требало да буду питања нормалне политичке борбе испоставили као циљеви масовног штрајка глађу? Можда би кратак осврт на политичка дешавања која су се десила последњих година у Турској могао бити од помоћи.
Зато што нису имали друге алтернативе…
Последњи општи избори у Турској одржани су у јуну 2011. Представници ПКК и највиши извршни званичници Турске обавештајне службе (МИТ) састали су се неколико пута две или три године пре изборног процеса како би разговарали о неким критичним корацима које би требало да предузме обе стране као предуслови могућих мировних преговора. Ти састанци су постали јавни када су неки записи процурили на интернет у јуну 2011. Премијер и лидер владајуће партије (Партије правде и развоја, АКП) Р. Тајип Ердоган касније је прихватио да је оптужио свог подсекретара, највишег извршног директора МИТ, за те састанке и тврдио да су обавештајни званичници престали да се састају са представницима ПКК јер њена влада није веровала да је ПКК искрена.
Међутим, лидери ПКК су касније изјавили да су се током последњих састанака 2011. године, пошто су се ближили општи избори, обе стране сложиле око критичних питања и тада су мислили да је проблем Курда ускоро решен.
Оно што се чини да је случај, када објективно проценимо доступне податке, а судећи по политици коју је после тога водила турска влада, турска влада и обавештајна служба су одбациле представнике ПКК неким обећањима, одложиле коначне кораке и циљале да добију на времену. како би се обезбедио изборни процес убеђивањем ПКК у трајни прекид ватре.
Чини се да је ово сигуран закључак јер се одмах након општих избора (јун 2011.) на којима је АКП освојила око 50% гласова и тако дошла на власт уз веома снажну подршку народа, њена политика у вези са курдским питањем веома драматично променила. Погледајмо шта се заправо догодило.
Биланс стања који показује „меку“ врсту фашизма у Турској
У Турској, на основу „закона против тероризма“ који је на снази од 2006. године, државни тужиоци и „специјализовани судови“ могу да ухапсе и осуде практично свакога ко се бави курдским питањем на веома озбиљне затворске казне од 10-15 година и више.
Учествовање у мирним демонстрацијама које позивају на мирно решење курдског проблема, на декларацију за штампу у којој се тражи уклањање изолације примењену на курдског лидера А. Оџалана, говорећи на конференцији у име права Курда, као члан и активиста БДП (Курдска партија мира и демократије) на било којој позицији од врха до ранга, као изабрани градоначелник курдског града или града… све ово је довољно за хапшење и суђење у „специјалним антитерористичким” судовима са оптужбе за тероризам које износе тешке затворске казне.
Тако је, као резултат полицијских операција које се настављају од 2009. године, али су значајно интензивиране након избора у јуну 2011. године, затворено више од 10,000 курдских активиста и политичара. Ови људи никада нису били укључени у било какву насилну или оружану борбу.
Међу овим затвореницима има на десетине изабраних градоначелника, неки од њих бивши градоначелници великих курдских градова попут Вана и још више чланова општинских већа разних курдских градова и места.
Скоро сви адвокати А. Оцалана су у новембру 2011. стављени у затвор под оптужбом да су помагали „терористичкој организацији“, односно ПКК.
Према недавном извештају Комитета за заштиту новинара (ЦПЈ) у затвору се налази око 76 новинара, а већина њих је ухапшена током полицијских операција усмерених на курдске медије у децембру 2012.
У затвору се налази преко 700 студената према извештају Иницијативе солидарности са ухапшеним студентима (ТОДИ) и опет већина њих су студенти курдски активисти.
***
Довољно је јасно да су општи избори у јуну 2011. били прекретница у политици АКП. Премијер Р. Т. Ердоган и други највиши администратори владајуће странке АКП одлучили су да се придруже класичном турском репресивном и снажно националистичком државном систему иако су некада били исламистички критичари тога. Током десет година на власти АКП-а, процветала је нека врста нове олигархије која је била спремна да буде део овог репресивног државног механизма. Ова олигархија састављена од новонастале буржоазије, од којих су неке већ постале велике корпорације, моћних медијских корпорација, сложене мреже интереса и покровитељских система и неких веома светских такозваних „верских секти“ постају нови господари традиционално репресивне и националистички државни апарат. Она је буквално усвојила основну политику турске државе и почела да их брани од Курда, верских мањина попут алавита, других традиционално искључених група, радника, сиромашних и других непривилегованих делова турског друштва.
Репресивна политика владајуће странке такође је усмерена на радничку класу, као и на курдске активисте. Раднички покрет је снажно потиснут до невиђених размера, а синдикати су лишени своје организационе моћи разним изменама и допунама постојећих закона. Недавни штрајк радника у ваздушном саобраћају резултирао је амандманом о забрани штрајка у сектору ваздушног саобраћаја и отпуштању више од 400 радника који штрајкују путем текстуалних порука.
Посебно током последњих неколико година курдски народ и њихови политички представници били су лишени свих средстава за мирне политичке протесте. Свака демонстрација и протест су били брутално угњетавани, а десетине Курда су тешко рањене и мртве.
Тако је ова веома оштра државна репресија оставила само два начина курдским активистима: или да буду стрпани у затвор и да им се суди тешким затворским казнама или да учествују у курдској герили.
Сада ми се чини да ови политички затвореници који штрајкују глађу покушавају да изнова отворе пут за легитимну и мирну политичку борбу. Потребна им је међународна солидарност...
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити