Следи недавни чланак „Локални поглед“ који је недавно објављен на страници мишљења мог локалног листа, тхе Дулутх Невс Трибуне. Укључујем свој одговор, који је такође достављен листу, али тек треба да буде објављен.
Локални поглед: Европа може задржати брзе возове, а ми можемо задржати своје камионе
Објављено 12/09/2010, Дулутх Невс Трибуне
Ми само седимо по страни док они једу наш ручак." речи су које је изрекао одлазећи конгресмен 8. конгресног округа и председник Комитета за транспорт Представничког дома Џим Оберстар у чланку од 17. новембра у Невс Трибунеу. Оберстар се управо вратио са кратког путовања у Француску, где је изнео запажања о њиховом високо субвенционисаном систему железничког транспорта. Он је такође прокоментарисао да је гас у Европи 3 до 4 долара по галону скупљи него овде јер се порези на продају гаса тамо користе за субвенционисање железничког транзита.
Не желим да се грубо обрушавам на Џима Оберстара. Он је сигурно прошао кроз много тога у последње време. Међутим, питања у вези са субвенционисаним путничким железничким превозом ће се наставити и даље од наслеђа Оберстар-а. Питања укључују предложену путничку железничку линију између Дулута и градова близанаца.
Многи од нас су били на летовању у Европи или барем имају пријатеље који су провели време преко Атлантика. Они говоре о богатој историји, фантастичној архитектури, дивној храни, моди и транспортном систему у коме аутомобили заузимају задње место у односу на возове. Такође, пошто је гас два до три пута скупљи, Европљани возе много мање аутомобиле који не троше ни приближно толико колико многа возила на америчком тржишту.
Када се људи врате са европског одмора, изгледа да се фокусирају на оно што Европљани имају, а ми немамо када би ципела требало да буде на другој нози. Возови су кул, посебно брзи као што је француски ТГВ, али не плаћају сами за себе.
Јако субвенционисани железнички превоз има много више смисла на густо насељеној источној обали него људима у северној Минесоти који воле рекреацију на отвореном. Да ли су људи заиста спремни да жртвују велике аспекте свог начина живота како би субвенционисали железнички транзит?
Ловимо, пецамо, возимо моторне санке и проводимо викенде у колиби овде. Возимо камионе и теренце који нас возе по снегу и вуку наше играчке. Ако рецесија није учинила довољно да нашкоди продаји енергије за рекреацију, замислите штету од бензина од 7 долара по галону.
Ценимо наш начин живота у Минесоти. Наш државни кварт има двоје људи који пецају у чамцу. То смо ми. Живимо на јединственом месту где чак и породице средње класе могу да приуште малу кабину, а чак и сиромашни који дају предност могу себи приуштити чамац за пецање и камион да га вуку. Све ово захтева гас.
Ако одлучимо да субвенционишемо железнички транспорт бензином од 7 долара по галону, то би било катастрофално за начин живота који нам је драг у Минесоти. Можете ли замислити некога како вуче јелена из шуме на врху паметног аутомобила? Шта кажете на вучу понтона са Форд Фиестом? Звучи смешно, али то би могла бити реалност ако кошта 250 долара да се напуни Ф-150.
Дан риболова треба сачувати за будуће генерације свих нивоа прихода, а не само за малобројне привилеговане који то могу да приуште. То би била последица ако се либерали снађу и драматично повећају порезе на бензин за плаћање возова. Мислим да је наш транспортни систем диван јер омогућава појединцима да доносе одлуке на основу потреба.
Само зато што решење за транспорт функционише за Европу не значи да ће функционисати и за нас у северној Минесоти. Европљани могу ох и ах преко брзих возова колико желе, али ја ћу јести свој ручак од свеже рибе коју сам уловио на језеру.
Као одговор на Давеа З.
У недавном локалном погледу, Дејв Збарацки хвали груби амерички индивидуализам и изузетност који издваја САД од других земаља. Конкретан случај његовог хвале наше наводне јединствености произилази из његовог поређења субвенционисане брзе железнице у Европи и могућности предложене путничке железничке линије између Дулута и градова близанаца. Дејв пише: „Да ли су људи заиста спремни да жртвују велике аспекте свог начина живота како би субвенционисали железнички транзит?“
Сматрам да је ово питање забрињавајуће из више разлога. Није јасно да би последице брзе железнице, нешто што је присутно у свим другим индустријализованим земљама, па чак и у неким земљама у развоју, захтевале да Минесотанци жртвују наш „начин живота“. Дејв изједначава брзу железницу са великим повећањем цена гаса, односно 7 долара по галону. Оно што игнорише јесте да је гас већ ефективно субвенционисан у САД кроз огромне пореске олакшице мултинационалним енергетским корпорацијама и субвенције за етанол, а његова стварна цена, узимајући у обзир еколошке „спољне ефекте“ и трошкове производње, израчуната је чак 12 долара. Наставак потрошње гаса и друге енергије добијене из извора фосилних горива на неодржив начин уз игнорисање стварних трошкова наше потрошње је чиста глупост. То ће нас само одвести на пут где ће доћи до промена у нашим животним стиловима, свиђало нам се то или не, али ће потенцијално бити много болније што дуже чекамо да решимо проблеме са којима се суочавамо.
Сасвим је замисливо замислити изградњу брзе железничке линије у Минесоти, а да се она не финансира искључиво порезом на гас. Чини се да америчка савезна влада има трилионе долара за одбрану и приватни сектор, сигурно би нека средства могла бити доступна за улагање у инфраструктуру земље. Заиста, постоје неки федерални фондови који су на располагању за подршку железници великих брзина и свакако бисмо могли да радимо на томе да обезбедимо више таквих средстава. Изградња брзе железнице учинила би неопходан корак даље од економије засноване на фосилним горивима, а самим тим и ка суочавању са глобалним загревањем. То би такође пружило подстицај реалној економији трансформацијом постојеће високо квалификоване радне снаге у производном сектору која је видела да послови напуштају земљу и претварају их у зелене производне послове који су нам очајнички потребни. Постоји преседан за такву трансформацију. Током Другог светског рата дошло је до промене у приватној аутомобилској индустрији са производње аутомобила на производњу авиона бомбардера у производним погонима јер се то сматрало националним приоритетом. Придавањем сличног значаја развоју масовног транзита и задржавањем висококвалификованих радних места у производњи у округу могли бисмо да учинимо важан корак ка испуњавању захтева које нам постављају глобално загревање и светска економија која се мења.
Иако постоје аспекти планова/дебате о железници за велике брзине са којима се не слажем, као што је настојање да се технологија купи из Европе уместо да се производи у САД, то су проблеми који би се могли решити у корист америчких радника, Економија САД, а самим тим и светска економија у целини.
Сугерисати да би брза железница непоправљиво променила начин живота Минесотана на горе није само натегнута тврдња, она је неодговорна у светлу озбиљних еколошких и дубоких структуралних економских проблема са којима се држава и земља данас суочавају.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити