Овај 9-делни видео садржи презентацију Алена Бадјуа, током већег дела свог трајања, што је одлично и приступачно објашњење његове анализе тренутне светске ситуације у оквиру његовог филозофског система. Заиста желим да људи то слушају. Наставак Бадјуовог излагања Корнела Веста је бриљантан и инспиративан говор. У наставку ћу дати белешке о Бадијуовом говору као средство учења (и за дељење колико вреди):
Напомене:
Назив презентације је уведен као „Лична слобода и колективна једнакост“. Бадју почиње скицом свог концепта „Догађаја” који разбија постојећу „Ситуацију” и резултира новом ситуацијом у којој елементи у пред-догађајном „Стању” који нису доживљени као повезани постају укључени у однос у роману. стање након догађаја.
Предложена је тема његовог говора о односу етике и политике. Он преузима оно што каже да су три класичне концепције етике (теолошка, природна и формална етика), и на крају се супротставља сваком од њих. Теолошки поставља разлику између добра и зла које је Бог трансцендентално одредио, коју карактерише потчињавање божанском закону. Природно одређује шта је добро, а шта зло из осећања сажаљења, за човечанство, за жртве. Формална етика поставља императиве за субјективне намере које се следе (добре) или не (лоше).
Бадју се слаже да су неке радње боље од других, али да ни закон, сажаљење или намера не могу бити темељ етике. Радије се мора наћи у свакој појединачној ситуацији ново правило акције. Он супротставља пажњу на конкретну ситуацију у одређивању етичког деловања веровању у нешто што је изван ситуације за то одређење. Пример је догађај од 11. септембра и накнадна реакција – његова поента је акција терориста и накнадна освета за ту акцију произашли су из етичких одлука које нису биле укорењене у пажњи на стварну конкретну политичку ситуацију.
Бадју затим говори о данашњој ситуацији политике коју карактерише континуирани неуспех онога што он назива „експресивном дијалектиком“ – на коју предлаже пажњу уместо на неекспресивне дијалекте. Први се односи на политичку борбу у прошлом веку као на израз друштвених контрадикција (он се позива на Лењина о марксизму: класе изражавају партије, а партије изражавају лидери – како каже Бадју, чије властито име изражава настанак политичког процес).
Неекспресивна политичка дијалектика би морала да буде нови облик колективног деловања, чија је концепција виртуелна и тек треба да се актуелизује; то би била политичка дијалектика, а не резултат друштвених противречности (које су ипак стварне и на које морамо бити пажљиви), и дијалектика која не изражава сукобе мишљења у нашем објективном свету. Таква концепција могућности нове истине и њеног стварног генерисања, а не борбе између мишљења, заправо значи одржавање одвојености од стварне објективне ситуације експресивне дијалектике данашње политике.
Експресивна дијалектика нашег тренутног објективног света – оно што морамо да превазиђемо, јесте између конзервативне и прогресивне политике, опресивног очувања моћи наспрам креативне правде, између жеље за законом и редом наспрам колективне жеље за другим светом што је могуће. Обе стране ове експресивне дијалектике су заговорници „пророчке демократије“ – коју Бадју (пре него што је изјавио да се неће сложити) истиче као суштински оријентисану на принципе људских права, толеранције и слободе за све: индивидуални субјект има право да би се задовољиле жеље, све културе су једнаке, а субјектима мора бити дозвољен максимални изражајни капацитет.
Бадју гради своје неслагање са три главне оријентације пророчке демократије на аспектима њених формалних унутрашњих противречности – на чињеници проблематичних односа између људских права, културне толеранције и слободе. Он истиче да, иако људи морају имати право да испоље своју вољу да задовоље жељу, не постоје параметри онога што је „нормална“ жеља еминентна за концепт људских права као таквих. Исто тако, нема параметара за „нормалне” културне праксе. Коначно, слобода се у неким културама максимизира само не тиме колико је индивидуална креативност дозвољена, већ послушношћу и жртвом. Поново, враћајући се на пример „рата против тероризма“, Бадју наводи да је на филозофском нивоу ово рат између уживања и жртвовања, између удобности и новца на једној страни и смрти и послушности на другој. У оба случаја не постоји етички оквир у коме бисмо желели да учествујемо.
Аргумент се наставља против пророчке демократије са експлицитним приказом онога што је Бадју сковао „политичку дијалектику” у којој постоји учешће у новој слободи, а не слободи изражавања. У томе морамо да схватимо смисао поезије да кажемо да је слобода као искуство могућности нечега што је немогуће. Бадју уводи разлику између стварне слободе која је увек ствар производње новине, а не изражавања или реализације нечега што већ постоји у политичкој ситуацији.
У продуктивној схеми политичке дијалектике, борба увек укључује избор против изражавања нечега интимног за себе и за нешто што је друштвено, што укључује оно изван себе. Ово би била оријентација на људска права која је херојска у супротности са правним правима јер су нека постојећа, па чак и дозвољена понашања неприхватљива, као и неке праксе у неким културама. Оно што Бадју овде поставља јесте да постоји „оно што јесте“ – то су субјекти и културе (појединци и језици изражавања друштвених група); али постоје и универзалне "Истине". Оно што он тачно мисли захтева пажљиво изрицање.
Универзалне истине (користим велико Т) су управо то, а не посебне индивидуалне или посебне културне истине. Они су, како каже Бадју, изузеци од ситуације појединаца у њиховом културном миљеу: „Постоје само тела и језици осим истине“. На ово, он пажљиво истиче да то не значи да поред појединаца и култура постоје Истине. Истине нису ни трансценденталне утолико што делују у појединцима и културама, а не своде се ни на једно ни друго. Политичка дијалектика данас је, за разлику од пророчке демократије, нова демократска политичка активност која се бави Истином, а не понављање неуспеле политичке борбе из прошлог века. То није покушај да се произведе изражајна хармонија, преговарање између више култура. Субјекти у продуктивној акцији учешћа у настанку новог „тела истине” то чине, према Бадјуу, пре свега кроз постојеће ситуационе модалитете политике, уметности, науке и/или љубави. Штавише, каже он, појединац у политичкој дијалектици постаје више од себе у постојећој ситуацији, чинећи више инкорпорирања истине него што је то било могуће уз њену одговарајућу способност.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити