Боливарската револуција во Венецуела се соочува со најпредизвикувачките времиња. Десничарската опозиција, поддржана од Соединетите Држави, е ангажирана во целосна кампања за „промена на режимот“, со насилни протести кои се случуваат секојдневно повеќе од 2 месеци и резултираат со над 50 жртви. На чависта И поддржувачите на владата излегоа на улиците во одбрана на Боливарската револуција, а претседателот Мадуро ги изненади сите со тоа што повика на Уставотворно собрание. За подобро да ја разбереме ситуацијата и до каде може да доведе, го интервјуиравме Хорхе Мартин, секретарот на „Рацете Венецуела„Кампања за солидарност.
In this first part we look at how western media are distorting the reality and presenting a one-sided picture, the role of international solidarity, the lack of progress made by the opposition and where they might go from here. (For the second part of the interview see овде)
You were in Venezuela in recent weeks. How does the reality that you witnessed contrast with one being presented by the western media?
There are a number of different points. The first one is that is that the media is presenting this idea that in Venezuela we have groups of peaceful opposition demonstrators fighting for democracy, and government repression that has killed over 50 people. This is all wrong. There are big opposition demonstrations, they have been going on now for nearly two months and have attracted quite a lot of people. But in most cases they have also degenerated into violent clashes in which the opposition demonstrators, or groups in the vanguard of the opposition demonstrations, have used firearms, home-made explosives/weapons/rocket launchers and all sorts of stuff against the police, but also against educational institutions, state buildings, housing projects of the Мисијата Вивиенда, public transportation, they have even set up burning barricades outside maternity hospitals. On top of this there has been gunfire coming from opposition rioters also against civilians and against чависти генерално.
So it is hardly a picture of peaceful pro-democracy protesters…
Yes, it is not correct to say that these are peaceful opposition demonstrators, it is not correct to say that what they want is democracy or that what they want is elections. In fact, their own leaders have admitted that what they want is “regime change”. For example, Maria Corina Machado wrote an Член in Трговија, in Peru, where she said “the first step is the overthrow of the government. Then we can talk about having elections in a different institutional context”, something along these lines.
Another thing I will say is that these protests are not taking place across the whole of the territory, not even the whole of the capital city. They are very concentrated in a number of states and municipalities, most of them ruled by opposition governors or mayors, particularly in Táchira, Mérida, Barinas, Carabobo, Lara, and also in eastern Caracas. So if you are in Caracas, you can go about your daily life without ever encountering an opposition demonstration, or violence, which is concentrated in Altamira, in Chacao, to the east of the city, where the middle and upper class areas are.
This means the protests have not spread beyond the opposition’s bastions of influence?
This is something very telling you see in Caracas, namely that the opposition has not achieved one of its main aims, which was to bring the people from the населби, the working class and poor areas in the hills around Caracas, into the protests. And this undercuts the idea that these protests are motivated by hunger and scarcity. There are problems of scarcity of basic products, people’s diets have suffered in recent years, but the people that are most affected by this are the ones that remain firmly on the side of the Bolivarian Revolution. The people in the middle and upper middle class areas, that are not so affected by these economic hardships, are the main subjects of these anti-government demonstrations.
And the last thing that contrasts with the picture that the media is giving is that there have been large pro-Bolivarian, чависта demonstrations. On the 19th of April there was a very big one, on Први мај there was a huge one that I was able to attend. This was a demonstration that started in four meeting points in different parts of the capital, and people marched to Bolívar Avenue. Bolívar Avenue is quite long, and it was full of people for 4 or 5 hours, with waves of people coming in and out, so there must have been hundreds of thousands of people there. They were not all from Caracas, there were groups of workers coming from other parts of the country to participate in the May Day demonstration. But this was certainly a very big show of support for the Bolivarian Revolution. These major demonstrations have been supplemented by almost daily, smaller demonstrations. Demonstrations of women, peasants, youth, etc, in defence of the Bolivarian Revolution and against this right-wing attempt to overthrow it. And this is never shown by the mass media, not even referred to. So they are giving, as usual, an extremely one-sided picture of what is happening in Venezuela.
Given this one-sidedness of the media and the whitewashing of the actions of the opposition, what is the role of international solidarity and in particular what is “Hands Off Venezuela” trying to do?
"Раце Off Venezuela”, from the very beginning, one of its aims was to break through the fog of media lies, distortions, half-truths and manipulations in relation to Venezuela. Just to give you an example, the other day there was an article headline (1) on the BBC World News website that said
“Two more protesters killed in Venezuela. The deaths bring the number of anti-government protesters killed in the last seven weeks to 42.”
And this is obviously not true. There have been people killed by government repression, but amongst these 42, over 50 now, these are not the majority. The majority of people have been killed as a direct result of political violence by the opposition, for example by gunfire coming from opposition lines, or as an indirect result of that (2). So our task is to try to spread truthful information to labour movement activists, left-wing activists, student activists and so on, in order to counter the lies of the media. We should also try to hold the media accountable as much as we can. But the spreading of truthful information and a counter point of view is very important so that people can then make up their minds as to what is really going on in Venezuela. And this is one of the key tasks of the solidarity movement right now.
Going back to one of your points, you have mentioned that the opposition protests have not managed to spread to the населби and in two months they have hardly made any progress. What do you think their strategy is at this point?
It is a bit difficult to say, because there are many different factors involved. But I would say that we have reached a point already where the opposition supporters are getting tired and frustrated by the lack of progress. As you say, they have been demonstrating for nearly 60 days and they have not achieved any of their aims. Above all, they have not achieved any substantial support for their protests in the working class and poor areas, but so far they have also not managed to break the state. There has been no movement inside the army, even though the opposition leaders constantly appeal to the the army to come out and overthrow the government. Other than some statements by the State Prosecutor, that the opposition are trying to claim is on their side, there have not been any major breaches in terms of the state institutions. They have not pushed the government out, or into making substantial concessions that they could present as a victory.
So they are basically trapped, they are in a cul-de-sac, and what I see now is a section of the opposition demonstrators, and some of the leaders, going for a radicalisation of the protests, in terms of becoming more violent, using terrorist methods. In the last few days for instance, they attacked a National Guard barracks in Táchira and set it on fire. There was also a very high level of insurrectionary right-wing violence in San Antonio de los Altos in recent days, with basically everyone locked in their homes, and protesters taking control over the city for a number of days, with the support of the local opposition mayor. And similar situations have happened at points in Táchira, in parts of Mérida, in Barinas, in Barquisimeto. That is the kind of strategy that they are following.
But I also think that if they do not manage to step up the mobilisation or achieve any of their aims, this will also push a section of them towards the negotiating table with the government. And this will create a big split within the opposition. You have to remember that the leaders of the opposition are already very discredited among their own ranks because of their actions in October/November last year, when they basically called for big demonstrations, promising that the government was going to be overthrown, and then immediately switched towards the negotiating table, at which they did not achieve anything.
The polls, for instance from Преплетници, constantly show that the people do not trust the opposition leadership…
Yes. And also the opposition protests are becoming more and more unpopular, because of the level of violence they use, because of incidents like the one a few days ago when protesters identified someone as an “infiltrator” and set him on fire. The protests become inconvenient to people’s daily lives, going to work, going to study and so on, and therefore there is now a strong current of people who do not necessarily support the government but who nevertheless reject the violence of the opposition demonstrators. So this is also working against them.
This is also playing, in a certain sense, in favour of the emergence of a third camp figure, and in the last few months now there has been a lot of talk about Lorenzo Mendoza becoming such a figure. He is the owner of Grupo Polar(3), and although he participated in some of the opposition demonstrations in October, he has been mostly silent recently. There was an Hinterlaces poll that said that he would be the preferred candidate in an opposition primary election, above any of the current political leaders. There are people playing with this idea, that the government is an economic disaster, so putting a businessman in charge might be the solution. And some people might fall for that. There are another two unknown factors. One of them is Henry Falcón, governor of Lara state, a former чависта who moved to the opposition, and Manuel Rosales, who was the opposition presidential candidate in 2006. A few years ago he fled the country due to an arrest warrant for corruption charges. He later returned, was detained briefly and has now been released, and I think there is a possibility that some of these people might try to reach a compromise of some sort with the government.
On the other hand, the situation could also descend into a civil war. If the violent opposition elements radicalise their terrorist activities there can be also a violent response from the чависта side. In some areas of the country it has already happened that, even if only for a few days, there was a complete breakdown of law and order.
So what do you think is motivating the opposition leaders to go се-во with their violent plans?
What is clear is that the opposition leaders want the overthrow of this government and they think they have a chance now. They also have international support, with Trump coming out clearly on their side, and Colombian president Santos is now playing a key role. While in the past he pretended to be friendly towards the Venezuelan government, particularly during the peace negotiations with the FARC, he has now broken ranks and come out publicly against Venezuela, even conducting a series of провокативен moves, like sending armoured cars to the border. One of the ideas of the opposition is precisely the opening of a “humanitarian corridor” in the border with Colombia, that could also come into play. So the opposition leaders think that they have a chance of coming to power and they do not want elections, it is not correct to say that, they want to overthrow the government and then create new framework in which there might be elections or not.
забелешки
(1) Due to complaints or to having its dishonest reporting exposed, the BBC actually промени the title and headline. For an older version see овде, and for a snapshot of the original, see овде.
(2) Venezuelanalysis has been producing a detailed Сметка of all the casualties. They compare the different origins of the many deaths, and also contrast the initial blame assigned by the opposition and the media to what is later found out after further investigation.
(3) Поларните is Venezuela’s biggest food and beverage corporation. It sells a wide range of products and holds a monopoly in staples like cornflour.
The need to radicalise the Bolivarian Revolution (Part 2)
Во овој втор дел испитуваме што доведе до моменталната ситуација, грешките направени од страна chavismo, и можностите што ги носи претстојното Основачко собрание. (За првиот дел од интервјуто види овде)
Ајде да премотаме малку назад. Овој обновен обид за соборување на владата започна со одлуката на Врховниот суд за стапување во Националното собрание, или барем тоа беше официјалниот изговор, па дури и наведе некои луѓе кои во минатото ја бранеа Боливарската револуција сега да покренат обвинувања за авторитаризам. Каква е вашата анализа за ова?
Ќе истакнам две различни точки во врска со ова. Една од нив е дека при одлучувањето за позицијата во однос на Венецуела, не може да се фокусира на деталите од уставот или на тоа кој го прекршил ова или она правило, туку на основни класни прашања. Кои класни интереси ги застапува оваа опозиција? И дали победата на оваа опозиција е чекор кон демократија, унапредување на интересите на работничката класа и сиромашните или не? Јасно е дека не е, тоа ќе биде масовно назадување и ова е почетна точка за секоја анализа.
Потоа можете да ги погледнете и деталите за уставот и сите овие работи. Меѓутоа, ако ги погледнете деталите, ќе треба да излезете во одбрана на боливарската влада и нејзините постапки во повеќето случаи, дури и од чисто правна/институционална гледна точка. Со можеби само исклучок што минатата година беа откажани изборите за регионални гувернери. Причините за нивното откажување беа економската криза во земјата, што е доволно фер причина, а исто така и фактот дека имаше овој процес кон референдум за отповикување. Така, едното нешто противречи на другото, плус ова е нешто што беше направено претходно. Но, би рекол, од чисто буржоаско-демократска гледна точка, единствениот важен прекин на уставната законитост што се случи во Венецуела беше ова одложување на регионалните избори. (1)
Во однос на Врховниот суд, неговата одлука беше целосно оправдана со фактот дека Националното собрание е во непочитување на судот. Националното собрание беше предупредувано во период од една година и двапати ја отфрли одлуката на судот да го прогласи за неважечки изборот на тројца пратеници од државата Амазонас за изборна измама. Доколку опозицијата сакаше, можеше само да го прифати тоа и да предизвика нови избори во државата Амазонија. Тие би биле фаворизирани да победат на тие избори и потоа да имаат легално Национално собрание што нема да биде во непочитување на судот.
Од друга страна, имаше и написи, на пример во класна борба или во Венецуеланализа, кои исто така тврдат дека либералната/буржоаската демократија не е свет систем што треба да се чува по секоја цена. Тоа ќе стане некомпатибилно со изградбата на социјализмот.
Од марксистичка перспектива, јасно е дека не можете да ја преземете готовата машинерија на државата и да ја користите за да имате институционална рамка која е во служба на работниот народ. Но, во текот на 15-тина години додека Чавез беше на власт имаше многу можности за тоа, односно да се придвижи кон укинување на буржоаската држава од демократска перспектива.
На пример, имаше многу прилики во кои чависти имаше големо мнозинство во Националното собрание. Имаше дури време кога опозицијата ги бојкотираше изборите за Националното собрание (во 2005 година) и не беше присутна. Чавез во тоа време можеше да донесе овозможен закон, како што тоа го правеше во неколку наврати, велејќи дека сите средства за производство се национализирани во демократски план и го користат тоа како поттик за формирање на работнички комитети, комунални совети и потоа свика Национално собрание на претставници од општинските совети и работничките комитети кои потоа ќе ја преземат власта. Можеше да има повеќе или помалку мирен трансфер на власта од старата држава во новата.
Чавез, пред да умре, во неговата последен говор, said that there were two tasks left undone in the Bolivarian Revolution. The first one was moving towards a socialist economy, because Venezuela still had a capitalist economy, he was very clear about this. The other one was the replacement of the old bourgeois state apparatus of the 4th Republic, which was still in place, by a communal state, a state based on the communes. If you want, that is one way of putting it, that you need a revolutionary state based on revolutionary councils of people in the neighbourhoods and workers in the factories. And this is something that was not done, and now it is a big problem. In many respects the hallmarks of a capitalist state are still being reproduced, even in institutions and ministries created under the Bolivarian Revolution and fully staffed by people who consider themselves чависти. Тоа што тоа не беше решено во сите овие години кога околностите беа многу поповолни сега е тежина над рамениците на Револуцијата.
Значи велиш дека внатре има контрадикторности chavismo. Затоа што има туркање кон комуните и повеќе организирање во таа насока, но овие комуни често ќе се судираат со државните или локалните органи, кои во многу случаи се чависта самите…
Тоа е вистина. Постои борба, може да се каже, меѓу револуционерниот ранг и досие, и бирократијата и реформистите во боливарското движење. Бирократијата и реформистите се обидуваат да ја спречат и блокираат револуционерната иницијатива на масите додека револуционерната иницијатива на масите е единствениот и единствен фактор што ја спасува Револуцијата на секој чекор. Но, колку повеќе оваа ситуација оди, толку е потешко за луѓето да продолжат да се мобилизираат на рангирано ниво, особено во ситуација на тешка економска криза.
Ќе ти дадам еден пример. Неколку години имаше многу силно и енергично движење за контрола на работниците, особено во основните индустрии во Гвајана. Чавез викендов имаше средба со претставници на работниците од сите овие огромни фабрики за челик и алуминиум како СИДОР, АЛКАСА, ВЕНАЛУМ, а барањето на работниците беше работничка контрола. И Чавез се согласи, тој рече „Јас ја ставам мојата иднина на залог со работничката класа“ („me resteo con la clase obrera"), и тој назначен како директори на сите овие компании работници кои биле избрани од работната сила. Ова не беше совршен пример за работничка контрола, имаше многу проблеми, но имаше обид да се оди во таа насока. Но, сега ниту еден од овие работнички директори не е на место. Сите тие се заменети, генерално, со воени офицери. Во многу случаи тие се крајно корумпирани и ја потиснаа револуционерната иницијатива на работниците во овие фабрики. Ова создава деморализација, скептицизам, повлекување на луѓето од движењето и ја ослабува самата револуција.
Дали сметате дека ова е генерализирано прашање?
Ова се случува на сите нивоа. На пример, по изборната победа на опозицијата во декември 2015 година, имаше големо движење од редовите и левите. chavismo, луѓето беа многу критични, сакаа поголемо учество, го обвинуваа раководството за поразот. Меѓу другото, кандидатите не беа избрани одоздола туку именувани одозгора. Мадуро реагираше со разговор со овие луѓе кои демонстрираа пред палатата Мирафлорес, а тој го свика Комуналниот парламент, а подоцна и Конгресо де ла патрија („Татковински конгрес“).
Но, овие иницијативи завршија како празни говорници во кои луѓето одат на состаноци, им држат предавања од различни владини или функционери на ПСУВ, никогаш не смеат да кажат, а пред се не смеат да носат никакви одлуки. Така, луѓето станаа многу деморализирани и скептични за овие тела. Ова е еден фактор што сега влијае на повикот на Мадуро за Уставотворно собрание, при што луѓето се прашуваат дали ќе видат повторување на овие сценарија или ќе имаат реална шанса да изберат свои претставници.
Да поставам прашање за Уставотворното собрание на поинаков начин. Дали може да биде дека чависта раководството сфаќа дека грбот им е до ѕидот и дека единствениот пат напред е да се радикализираат? Дури и индиректно, доколку нема можност за дијалог со опозицијата, дали радикализацијата би можела да биде единствениот пат?
Не можам да ви кажам што мисли боливарското раководство. Она што го рече Мадуро, кога го објави ова на првомајските демонстрации, е дека откако се обиделе да стапат во дијалог со опозицијата, немало никаков одговор и затоа владата го презема овој чекор во смисла на влегување во дијалог со народот воопшто, дека ова е единствениот начин да се соберат сите во едно избрано тело кое може да донесе услови за мир. Значи, постои елемент од тоа, апелирање на народна мобилизација, во духот на првичното Основачко собрание од 1999 година, кое беше многу раширено и предизвика многу дебата.
Но, во исто време, кога ќе се погледнат некои од прашањата кои се ставени на списокот за дискусија за Уставотворното собрание, нема индикации дека идејата е да се оди на радикализација на Револуцијата. На пример, постои една точка која се однесува на економијата, која во основа вели дека Венецуела треба да изгради „пост-нафтена“ економија која работи за сите и со сите различни форми на имот што постојат денес. Тоа значи одржување на капиталистичката економија. Владата упати апел до сопствениците на бизниси да учествуваат во Уставотворното собрание, тие ќе имаат свои претставници избрани во ова Собрание.
Да, имаше многу апели до „патриотските бизнисмени“, што е речиси контрадикторност само по себе…
Точно. Така, во овој поглед, мислам дека тоа е продолжение, наместо промена од претходната политика на упатување апели до капиталистичката класа да инвестира, да биде разумна, да престане во обидите да ја собори владата. И овие апели доаѓаат со отстапки, кои може да вклучуваат укинување на контролата на цените, предавање на резервите на цврсти валути на приватните капиталисти за увоз по повластени стапки, субвенции за производство и инвестиции итн. Ова е политика која постојано пропаѓа 17 години.
Од друга страна, треба да се каже дека меѓу дел од рангот и датотеката на чависта Организации, на Уставотворното собрание се гледа на начинот на кој вие го предлагате, како можност за учество и радикализирање на Револуцијата. Сите извештаи што ги видов велат дека на состаноците што се организираа на работните места и населбите на кои се разговараше за Уставотворното собрание, има многу посетеност, дека народот е заинтересиран, сака да учествува, иако постои и одреден скептицизам дали бирократијата ќе му овозможи на народот директно да избира свои претставници и да има вистински глас во ова собрание.
Завршувајќи, како гледате на развојот на ситуацијата во наредните месеци?
Тешко е да се каже. Би рекол дека главниот проблем во Венецуела, кој е во основата на сè, е фактот што Боливарската револуција изгуби голема поддршка, и ова треба да идентификуваме зошто се случи тоа. Ова беше откриено на изборите за Националното собрание во декември 2015 година. Ова беше прв пат, освен уставниот референдум од 2007 година, Боливарската револуција да загуби изборен натпревар. Причината за ова не е толку многу промена на луѓето од поддршката chavismo за поддршка на опозицијата, но многу луѓе се воздржани. Боливарците изгубија околу милион гласови меѓу претседателските и изборите за Националното собрание, додека зголемувањето на опозицијата беше многу помало.
Од една страна тоа се објаснува со економската криза. Но, не само економската криза сама по себе, туку и справувањето со економската криза од страна на владата. Многу луѓе не можат да видат дали владата има стратегија или не. Еден ден се оградуваат против економската војна што ја спроведуваат приватните бизниси, другиот ден ги повикуваат приватните бизниси на соработка, им даваат пари, прават отстапки, субвенции и слично. Постои, исто така, влијанието на корупцијата, бирократијата и реформизмот во апаратот на врвот на Боливарската револуција, што создаде, како што реков претходно, скептицизам, песимизам, па дури и цинизам меѓу слоевите луѓе кои претходно со цело срце ја поддржуваа Револуцијата. И ова е главниот проблем. Повеќето луѓе знаат дека минуваат низ тешка ситуација и се сосема подготвени да го прифатат тоа, се додека не гледаат чависта лидери и функционери кои живеат во луксуз. Ова е спротивно на зрното на Боливарската револуција.
Состојбата може да се сврти само со мерки кои навистина се справуваат со економските проблеми на државата. А тоа значи радикална промена на владините политики по ова прашање, како и промена на начинот на кој се води политиката. Во моментов постои многу бирократски, одозгора надолу начин да се прави сè. И покрај тоа што има големи мобилизации, луѓето не учествуваат директно во нивната организација или во дискусијата за стратегијата на движењето. Само им е дозволено да одговараат, или не, на повиците направени од врвот. Така што мислам дека, доколку и додека не се решат овие суштински прашања, перспективата е таква каде ќе падне оваа влада. Или соборен со директна сила од опозицијата, или поразен на избори. Мадуро рече дека, дожд или сјај, претседателските избори ќе се одржат следната година. Но, тие ќе се одвиваат во многу лоши услови и многу е веројатно, сите нешта да стојат како што се сега, тоа chavismo ќе биде поразен.
Какви би биле последиците од преземањето на власта од страна на опозицијата?
Тоа е нешто што навистина ме загрижува, бидејќи искачувањето на опозицијата на власт би било неублажена катастрофа. Ќе ја решеле економската криза, но ќе ги натерале работниците да платат. Масовно ќе ги скратат јавните трошоци, ќе ги уништат сите социјални мисии, ќе ги приватизираат социјалните станови, ќе ги применуваат рецептите на ММФ итн. Тоа би донело масовна реакција слична на она што веќе го видовме да се случи во Аргентина и Бразил. Но, на повисоко ниво, бидејќи длабочината и досегот на Боливарската револуција не се споредливи со она што се случуваше во минатото во Аргентина или Бразил со претходните влади. Покрај тоа, ова ќе биде придружено со линч против секој кој личи или е осомничен дека е чависта, масовна чистка на државниот апарат и институции, прогон и сузбивање на демократските права на чависта работничката класа и сиромашното мнозинство. Ова е сосема јасно. И токму од оваа гледна точка ги критикувам владините политики, бидејќи мислам дека политиките на владата не се погодни за одбрана на Боливарската револуција, туку директно водат до катастрофа.
забелешки
(1) Набргу по извршеното интервју, Венецуелскиот изборен совет ги закажа овие регионални избори за декември 2017 година.
Хорхе Мартин е секретар на „Рацете Венецуела“, кампања за солидарност со Боливарската револуција и противење на империјалистичката интервенција во Венецуела. Тој е исто така член на Меѓународната марксистичка тенденција и редовно пишува на „Во одбрана на марксизмот“. Тој може да се следи Facebook Twitter.
ZNetwork се финансира исклучиво преку великодушноста на неговите читатели.
Донирајте